Врбас

Врбас је типичан војвођански град и општина смештена у самом срцу Бачке. У својој основној просторној организацији простире се дуж Великог бачког канала, део система Дунав – Тиса – Дунав, који раздваја северни и јужни део насеља. Независно од ове просторне поделе, град се још „дели“ и на Стари и Нови Врбас.


Археолошка истраживања указују да су на овим просторима боравили Келти, Словени, Авари и Римљани, док је средњовековни Врбас лоциран на археолошком локалитету Шуваков салаш. Писани извори средњовековни Врбас препознају под називом Orbazpalotaya, како је означен у Даровници угарске краљице Марије из 1387. године, која је овај посед поклонила Николи Горјанском млађем, палатину на угарском двору и зету српског кнеза Лазара Хребељановића. Ово насеље се премешта на другу страну реке Црне баре почетком XVI века, на локацији данашњег Старог Врбаса. 


Поред овог раније насталог насеља српског становништва, током јозефинско - леополдијанских колонизација долази до формирања новог камералног насеља у који су почев од 1784. године насељени Немци. Они насељавају Нови Врбас, који настаје западно од старог српског дела. За разлику од већ постојећег српског насеља, које се формирало без посебно утврђених планова, са кривудавим улицама и слободно у простору распоређеним кућама са црквом у центру села, план града и атара за ново насеље начињен је од стране камералног инжењера Михаела фон Керешкењија (Mihael von Köröskényi). Ново насеље имало је три паралелне улице које су на четири места пресечeне под правим углом попречним улицама, док је у средини насеља остављен већи слободан простор на којем су груписани најважнији објекти у селу. Нови Врбас се као насеље проширило и до средине XIX века спојило се са Старим Врбасом, а у Виноградима (Weingärten) је почела да се формира нова четврт са стамбеним објектима. У Врбас се у овом периоду насељавају и Русини, Мађари и Јевреји, а након Другог светског рата и Црногорци. 


Врбас је већ у XIX веку, а посебно почетком XX века, због свог повољног положаја постао значајно саобраћајно чвориште средње Бачке, и самим тим снажан привредни и трговачки центар. Важну прекретницу у разоју Врбаса чине прокопавање Францовог канала (1785-1801) и изградња железничке пруге Пешта-Суботица-Нови Сад (1881-1883). Већ средином XIX века изграђена су прва фабричка постројења (1855. године фабрика уља, 1865. кудељара) и до краја XIX века Врбас постепено постаје значајан индустријски центар.


Након Другог светског рата, Врбас по први пут у својој историји уједињен у јединствену општину 1946. године; до тада су постајале као засебне општине Стари и Нови Врбас. Брз привредни развој Врбаса након Другог светског рата омогућили су исти географско – саобраћајни предуслови као и пре рата. Урбанизацијом града и све већим приливом становништва, Врбас се током овог периода знатно изградио. Ово је био период и изузетног привредног развоја прехрамбене индустрије Врбаса. Врбас је 25. маја 1983. године проглашен за осми и последњи Титов град. Одредница Титов избрисана је из назива града 1992. године.